Жица

ВЛАДА КАНИЋ, НЕОБИЧНИ МУЗИЧАР ЧИЈЕ ПЕСМЕ ЈЕ НАРОД ПРИСВОЈИО И НЕ ДА ИХ
Један кућерак у Срему
Крајем шездесетих, музичка каријера овог Земунца, грађевинског инжењера, била је у успону. Скокнуо је у Норвешку да одради једну двомесечну свирачку тезгу и остао пуних четрдесет година. Сазидао је на десетине мостова, зграда, кућа, обданишта, школа, путева... Али најважније његово здање, једино које ће сигурно надживети све нас, свакако је песма „Кућерак у Срему”. Нема српске кафане у којој се она не пева, а неке кафане по њој се и зову

Пише: Мишо Вујовић

Ова балада настала је једне зиме далеко од Срема и Земуна. Док је пребирао по жицама гитаре, грејући се на огњишту детињства, пламичци сећања будили су старе успомене и претакали их у мелодију. Уз ту мелодију ће многе генерације лумповати и туговати, са њом ће последњи боеми јутарње измаглице препуне дима и малигана разгонити, многи ће се уз њу удварати и заљубљивати, а неке ће ови сетни звуци и на вечни починак испратити...
– Био сам на сахрани младом тамбурашу у Земуну и ноге су ми се одсекле када је остатак оркестра засвирао моју песму. Тек тада сам постао свестан да тај „Кућерак” није више само мој, и да је он једина моја грађевина коју неће начети зуб времена. Тај кућерак је присутан свуда, од чарди, биртија, лепих и отмених ресторана, слаже се подједнако уз шприцер и пиво, љуту и виски, шампањац и ликер, уз осмех и сузу... Две кафане су по њему добиле име. Народ га је једноставно присвојио, постао је део ове наше занесене душе – прича Влада Канић, наздрављајући домаћом мученицом са падина Фрушке горе, где је од недавно пронашао свој кућерак у Срему и то у оном винском, више склоном бећарском него тежачком животу.
– Једне зимске суботе у Ставангеру, узбуђен након сазнања да је отац продао наше имање и виноград у Бежанији, где сам са пријатељима и родбином доживео толико лепих тренутака, узео сам гитару и мој „Кућерак” је настао у једном дану, у једном даху. Очито да су из мене само навирали дотад успавани стихови мог детињства. Ко зна колико сам их дуго носио у себи! Наравно, песма је посвећена мом оцу Милану, земунском кројачу, човеку боемске душе који је окупљао своје другаре у наш виноград, где се без жена и тутора седело и пило. Сећам се, те магловите суботе, још је моја плавоока Ева била жива, онако док се кувао ручак ухватих се за гитару. Дан сетан ко моја душа, устрептала у некој мртвој природи успомена. У тим успоменама, на осунчаном пропланку златкастог јесењег колорита, у винограду ког више нема, стоји напуштени Кућерак. Шетам виноградом и слажем слике... Свака боли ко отворен прелом душе...
Та песма није само успомена на оца и те драге људи, него и опроштај од једног времена које се више никада неће вратити, али и од једног лепог и отменог света, безбрижне младости...

ЕЈ, КАД БИ СРЦЕ...

– Деца су учила и играла се по поду, ја са гитаром у винограду, сам и сетан, али стихови бистри и чисти, навиру као ови фрушкогорски потоци у пролеће. У тренутку ми је зафалио хор за рефрен, окупио сам свој мали оркестар с норвешким акцентом и на српском смо сво петоро запевали: „Еј кад би срце, еј кад би душа...” – прича с примесом туге, али и среће што му је живот подарио узорну породицу.
– Доживео сам тежак ударац прераном смрћу своје супруге Еве. Гитара ме је држала да не поклекнем, да ме емоције и туга не оборе. Али подарила ми је троје предивне деце: Марка, Елизабету и Еву. Они су сада одрасли и формирани људи, имају своју децу, а ја се са петоро унучади осећам као потпуно испуњен, срећан и остварен човек.
Влада Канић је још као студент грађевине, почетком шездесетих, упловио у музичке воде, освајајући награде на престижним фестивалима. На Омладинском фестивалу у Суботици 1963. осваја награду публике, четири године касније дебитује на „Београдском пролећу”, а 1968, када је његова музичка каријера у успону, одлази на свирку у Норвешку. И остаје 40 година, радећи као грађевински инжењер.
– Истовремено смо каријеру на Омладинском фестивалу у Суботици започели Јоца Адамов, Зденко Руњић, Корнелије Ковач и ја. Сви смо дебитовали својим мелодијама. Следећа степеница је била „Београдско пролеће” на ком сам наступио 1967, спремао сам се за Опатију, али моја каријера је преко кафане „Шуматовац” из чувеног београдског „Бермудског троугла”, отишла у сасвим другом смеру. Седећи једног поподнева у „Шуматовцу”, тада стецишту људи из света музике, филма, књижевности и новинарства, добио сам понуду да гостујем у Норвешкој. Као млад човек, жељан света, оберучке сам прихватио уговор орочен на два месеца. Успешно смо одрадили договорени аранжман, али ја сам после тога остао још 40 година, радећи као грађевински инжењер. На сву срећу, музику никада нисам остављао, чак сам са својим пријатељима Норвежанима формирао један „егзотични” оркестар. Научио сам их да свирају руске ромске песме, а амбиција нам је била да наступамо у неким локалним круговима. На наше изненађење, та музика је наишла на веома добар пријем код публике, тако да је епилог три снимљена це-деа – присећа се овај енергични седамдесетчетворогодишњак, покушавајући да направи паралелу између Београда шездесетих и овог данашњег, убрзаног, уморног и помало хаотичног.

ТОПЛИНА СА МАРГИНЕ

Влади Канићу као и већини креативних и даровитих људи недостају нека култна београдска места, која су напросто издахнула под налетом фаст фуда и фенси стила.
– Те кафане су у време мог одласка биле институције, а када сам се вратио њих више није било, и поред чињенице да је кафана неодвојиви део духа овог простора. Као млади људи, осим о спорту и музици, у кафанама смо расправљали о Кафки, Сартру, Достојевском, Јевтушенку... Прочитао сам Кафкин Процес и ништа нисам разумео, али сам дискутујући са старијима у кафани најпре дошао до сазнања како га треба читати – са сетом констатује. Не оспорава младим генерацијама да осмишљавају нове амбијенте, али не на уштрб традиције и аутентичности поднебља.
У музици је ситуација још драстичнија.
– У моје време се слушала забавна и народна музика. Као деца смо, у кући, недељом, чекајући ручак, слушали изворну народну музику која данас скоро да и не постоји. Уместо тога имамо нама стране ритмове, неки за нас потпуно несвојствени трилери су ушли у наше уши. Не желим да судим, али то је упечатљиво друкчији амбијент. Данас је нормално да се не испевава један тон него се вибрира са тим трилерима. Што више трилера, то бољи певач... Одговорни који у етар пуштају такву музику добро знају каквог је квалитета и увек се правдају да народ то воли. Али задатак уметности није да забавља и залуђује, већ да образује, просвећује и буди узвишена осећања код људи. Наравно, не осуђујем љубитеље те музике, свестан сам да се то већ озбиљно наталожило. Немам амбицију да били шта поправљам, али сам себи дао задатак да будем нека врста маргиналца који ће са стране да компонује другу врсту музике, и да за њу пише текстове са неком топлом људском поруком. За срећу је потребно много мање од оног чему данас стреми већи део цивилизације.

***

Стаза слонова
– Свако ко на широкој стази слонова гази куда сви газе никада неће наћи свој пут. Сви који траже своје путеве и пречице у животу, да ли је то музика, друга врста стваралаштва или било које занимање, они ће увек, и поред цене која понекад није мала, стићи на циљ задовољни. Некада ме пријатељи питају шта сам то радио 40 година у Норвешкој? Шта сам стекао? Уместо очекиваног одговора о великом капиталу, фабрикама ципела или макарона, јахтама, вилама, аутомобилима, мој одговор је: „Одгајио сам троје деце, троје стабилних, вредних и остварених људи, имам петоро унучади и једну песму која ће остати после мене.”

***

Узор
Имао сам срећу да се дружим са Миком Антићем који је на Омладинском фестивалу у Суботици у жирију био задужен да оцењује текстове. Сваки пут сам освојио прву награду за текст, и то ми је он саопштавао пре званичне објаве, уз обавезну опаску: „Ти не треба да певаш. Твоје је да пишеш. То је твој дар, пусти песму, данас сви знају да певају.” Нажалост, тек недавно сам прихватио његове савете, иако је Мика Антић био мој узор.

***

Салон за плакање
– Неке, начете вином, растужили би песма. Канула би понека суза. Такве би мој тата Милан погладио по коси, увек уз исте речи: „Немој, душо, да нам квариш расположење. Не иде то уз песму. Иди доле у кућерак, тамо сам направио салон за плакање. Исплачи се лепо, па нам се врати у весељу. Да заједно запевамо.” Нажалост, мој отац Милан, коме је песма посвећена, никада је није чуо.

***

Народна песма
На Петроварадинској тврђави, ономад, певају Цигани моју песму. Приђем им и кажем да је то моја песма.
– Па да, многи то кажу, воле је – рече примас.
– Нисте ме разумели: ја сам написао музику и речи.
Одмахују главом, цинични смешак и златан зуб ме поздрављају. Ја упоран, али не вреди. Е, сад ћу ја да то вам преведем, помислих. Вадим хиљадарку, забодем у хармонику и кажем: „Ајд, сад, још једном!”
– Е, вала, сад је стварно ваша песма! – рекоше, и загрмеше: „Има један кућерак у Срееемуууу!...”